О Струшком рукопису [1395.]

Струшки рукопис [Григоровичев први] : Законик цара Стефана Душана [рукописна грађа]. – око 1395. – Хартија, 15 листова , 208x147 mm

Садржи:
л. 1r-15v: Законик цара Стефана Душана
Белешка на рукопису: "М 1732. Законик Стефана Душана сербск. полуустав, близкий к скорописи XV (прецртано оловком -Д.Б.) кон. XIV (или кон. XIV - нач. XV в.) (вывезен В.И. Григоровичем из Струги, близ Охриды) наиден во время путешествия по словянским землям в 1844-1846 гг". На задњој корици пише : " 1877 г. Вход. Но 1732. Из собр. В. Григоровича". Садржи 105 чланова Душановог Законика

Повез из XIX века. - Чува се у Москви, у Росијској Государственој библиотеци у рукописном фонду Ф 87 (собр. Григоровича) под сигн. No 29. М. 1732.

Литература:
Флорински, Памятники, 175-193. - С. Новаковић, Законик, 1898, LXXV-VI
Н. Радојчић, Законик, 1960, 14-15
А. Соловјев, Законик, 1980, 43-47
Т. Никчевић, Законик цара Стефана Душана, књ. 1, САНУ, 1975, 63-92
Д. Богдановић, Законик цара Стефана Душана, књ. 1, САНУ, 1975, 123-124.

Материјал за овај рукопис je је преузет из:

Законик цара Стефана Душана. Књ. 1, Струшки и Атонски рукопис, САНУ, 1997.

Види COBISS запис

1. Струшки рукопис налази се у Москви, у Библиотеци СССР им. В. И. Лењина, где се чува у рукописном фонду ф. 8 (собр. Григоровича) под сигнатуром № 29. М 1732.

На рукопису је белешка: „М 1732. Законник Стефана Душана сербск. полуустав, близкии к скорописи XV (прецртано оловком — Д, Б.) кон. XIV (или кон. XIV — нач. XV в.) (ввшезен В. И. Григоровичем из Струги, близ Охридм) наиден во времл путешествии по словлнским земллм в 1844—184 гг." На задњој корици пише: „187 г. Вход. № 1732. Из собр. В. Григоровича".

Рукопис је на папиру, који је био толико оштећен влагом да су делови текста на извесним листовима постали нечитки или су чак и коначно изгубљени. Рукопис има сада само 15 листова, док су сви остали листови овог, по свој прилици првобитно већег кодекса изгубљени. Није сачуван ни почетак ни крај текста Душановог законика, а нестали су и бројни листови из средине: иза л. и л. 9. Рестаурација односно конзервација папира извршена је у новије доба, и то тако да су листови повезани у две свешчице, на којима нема трага од раније нумерације: прва има лл. 1—8, а друга лл. 9—15. Приликом рестаурације погрешно је окренут и залепљен л. 2. тако да је ректо страница сада верзо, и обрнуто. Свешчице су повезане у корице XIX века.

Величина листова (после рестаурације): 20, X 14, см а текста — 14, X 9, см. На страницама се не налази једнак број редова: на лл. 1— сачувано је по 1 редова (а било по 18, као даље на лл. 3—8); на л. има 1 редова (текст је читав), док на л. 9У има опет 1 редова. На осталим листовима до краја (лл. 10—15*) писано је по 2 редова.

2. Рукопис је, као што се види и из саме првобитне белешке кустосабиблиотекара, био веома различито датиран: од XIV до XV века. Флорински је тврдио да је рукогшс „без сумње из XIV века". Исто је то мислио и сам Григорович.* Тек је Г, П. Георгијевски обратио пажњу на водене знаке и на основу њих закључио да је папир Струшког рукописа талијанског порекла (Сијена) из 1373/74. године, па је то дало повода А. Соловјеву да закључи како је „Струшки фрагмент писан у годинама 1370—1380, за време краљевића Марка". Н. Радојчић такође сматра — на основу истих података, и без непосредног прегледа рукописа — да је рукопис настао „тих година (тј. 1373/7 — Д. Б.) или мало касније". Наведено је и мишљење В. Мошина да је рукопис према воденом знаку „из око 139 године". Ово последње мишљење углавном је и најтачније. Насупрот тврдњи Георгијевског да се на папиру види знак „јахаћи коњ", исти као у албуму Н. П. Лихачева бр. 173, 17 и 211 из 1373/74. године6, у рукопису се може видети само један знак (на лл. 7, и 14), „полукоњ" одн. предњи део коња са главом, уздом и две предње ноге, као у албуму Мошина—Траљића бр. 245 из последње деценије XIV в., дакле из 1390—1400. године. Пошто се ради о верма. сличној варијанти, о чему смо се могли уверити непосредним прегледом рукописа и анализом воденог знака, Струшки рукопис се филигранолошким путем може датирати последњом деценијом XIV в. или годинама око 1395, као што и мисли В. Мошин. Томе потпуно одговара и палеографско датирање, за које је нарочито важно у овом случају присуство великог броја брзописних, заправо канцеларијских елемената, као елемената конститутивних за полуустав с краја XIV века. Писмо Струшког рукописа има неких општих типолошких сличности, на пример, са Амартолом Синодалне библиотеке бр. 14 из 1386. године.9

У рукопису нема никаквих података о месту његовог настанка нити о писару и околностима писања.

3. Рукопис није орнаментиран. Писан је смеђим мастилом одн. сепијом, док суиницијална слова и наслови појединих параграфа исписани црвеним мастилом. У сачуваном делу рукописа нема ниједног декоративно обликованог иницијала или заставице.

4. Осим делова Душановог законика који се овде објављују, нема у сачуваним одломцима Струшкога кодекса никаквог другог текста, па би се о контексту Душановог законика у овом случају могло само нагађати — углавном поредећи тај текст са саставом других познатих и у целини сачуваних рукописа, као што је, на пример, Атонски рукопис.