О Призренском рукопису [почетак XVI в. ]

Призренски рукопис : Скраћена синтагма ; Правила св. Јована Посника; Цара Јустинијана закон; Душанов законик [рукописна грађа]. – прва четвртина 16. века. – Хартија, 165 листова, 222х160 mm

Садржи:
л. 1r-3v: преглед садржаја Скраћене синтагме
л. 4r-109r: текст Скраћене Синтагме
л. 109r-111v: Правила св. Јована Посника
л. 111v-112v: опет одломак из Синтагме Х-27 "О канонику"
л. 112v-127r: Св. Василије питања и одговори о цркви
л. 127r- 131v: Цара Јустинијана закон
л. 131v-156v: Душанов законик који се прекида на дну л. 156, без завршетка започетог чл. 186 (186 [188] чланова)
л. 157r-165v: кратко правило у вези са постом и посланица патријарха Генадија Схоларија

Повез од дашчица пресвучен тамно смеђом кожом, доста оштећен. Рукопис се налази у Народној библиотеци у Београду, сигн. РС 688.

Литература.:
С. Новаковић, Законик, 1870
Θ. Зигел, Законникъ Стефана Душана. Вып. 1 СПб, 1872, 35-45
С. Новаковић, Законик, 1898, LXVI-VIII
Флорински, Памятники, 193-201
Н. Радојчић, Душанов законик по Призренском рукопису, САН, 1953
Н. Радојчић, Законик, 1960, 18-19
А. Соловјев, Законик, 1980, 38-43
Б. Марковић, Законик цара Стефана Душана, књ. 3, САНУ, 1997, 2-4
Д. Е. Стефановић, Законик цара Стефана Душана, књ. 3, САНУ, 1991, 157-160.

Види COBISS запис

Материјал за овај рукопис je је преузет из:

Законик цара Стефана Душана. Књ. 3, Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски рукопис, књига 3, САНУ, 1997.

Види COBISS запис

Н. Радојчић у свом фототипском издању Призренског рукописа Душановог законика закључује да је мало рукописа имало тако бурну прошлост, као што је то био случај са овим рукописом, мада је она позната само за новији период, тј. за другу половину XIX века и за XX век.

Јавност је за Призренску повељу и Призренски рукопис Душановог законика сазнала 1859. г. Наиме, та два рукописа су чувана у кући свештеника Симе Поповића у селу Дворанима близу Призрена. Ту их је видео призренски учитељ Никола Мусулин и узео их ради читања и преписивања. Он их је донео у Београд у пролеће 1859. г. са још неким старим рукописима. Појава ових рукописа је изазвала велику радозналост, али убрзо и оштре сукобе. Игуман манастира Св. Тројице, Серафим, је сматрао да су рукописи некада припадали манастиру, па су он и трговац Сима Михаиловић оптужили Мусулина да је узео манастирске књиге и захтевали су да му се те књиге одузму. Министарство иностраних послова, пред којим је Мусулин оптужен, тако је и одлучило и рукописе је од Мусулина одузео министар Цветко Рајовић. Министарство је затим упутило у Призрен писмо Јовану Поповићу, сину попа Симе, са молбом да их извести о томе чији су рукописи. Никола Мусулин, аустријски поданик, затражио је заштиту од аустријског конзула. Гроф Ђорђи, аустријски конзул у Београду, написао је Министарству власторучно писмо у оштром тону и спор се наставио. Тек на поновљено инсистирање Министарства иностраних послова одговорио је свештеник Јован Поповић „да су две од тиј књига његове и ничије друге и да ји је Мусулину само на прочитање и препис дао". Министарство је ово писмо упутило Министарству правде, а Министарство правде га је даље упутило Варошком суду. Суд је после завршетка спора вратио рукопис Министарству правде. Министар правде Јеврем Грујић, свестан важности рукописа, послао их је Управи Просвете са упутством да се рукописи, ако је икако могуће, откупе или да буду поклоњени. Министарство просвете је у јануару 1861. г. обавестило свештенике Симу и Јована Поповића да је судским путем утврђено да су рукописи њихови. Даље, у писму се објашњава да су рукописи драгоцени и да као приватно власништво лако могу пропасти, те да би у Београду били у сигурности, а да би били и њима доступни. Министарство нуди у замену разне црквене и школске, њима потребне, књиге „а и за готове новце ми ћемо ји одкупити ако цена коју нам предложите буде умерена." На полеђини концепта овог писма сачувана је потврда Јанка Шафарика, чувара Музеја, да је 13. јануара 1861. г. примио у „акту овом именоване две старе рукописне књиге" на чување, „док се са њиовим притјажатељима преписка не сврши". Власници рукописа су одбили понуду и замолили да им рукописи буду враћени. Послали су г. Апостола ХациСимића да књиге у Београду преузме. Међутим, г. Симићу је у Министарству просвете усмено саопштено да је због бурних времена потребно да књиге у Београду остану. Управа Просвете и Народне библиотеке са Музејом издала је 23. септембра 1861. власницима реверс да се рукописи налазе на чувању. Питање повраћаја рукописа је после овога годинама мировало. Тек је наследник Стојан Поповић ово питање поново покренуо 1879. г. Наиме, руски конзул у Призрену је децембра 1879. г. упутио писмо српском министру просвете у коме га моли да се Стојану Поповићу, који стрпљиво подноси своју беду, упути нека помоћ као надокнада за рукописе. После преписке, која је трајала неколико месеци, између Министарства, Народне библиотеке и Музеја, Министарство просвете је одлучило да се Стојану Поповићу исплати накнада за рукописе у идућој буџетској години. Оба рукописа су остала у Народној библиотеци до првог светског рата када су нестала са многим другим драгоценим књигама и рукописима.

А. Соловјев наводи да се рукопис изгубио 1915. за време евакуације Београда.1 Изгледало је даје рукопис заувек нестао. Међутим, почетком новембра 1933. г. управник Народне библиотеке у Београду, Урош Џонић, добио је од књижаре Густава Фока из Лајпцига понуду књига за продају. Између осталог, ту је био и непознати рукопис Душановог законика. Извештена је јавност. Сазнало се да је рукопис на комисиону продају дала књижара Јозефа Бера из Франкфурта на Мајни. Душанов законик је предат кривичној полицији, а преговори о повраћају рукописа су започели дипломатским путем. У немачком посланству у Београду 8. фебруара 1934. г. комисија коју су сачињавали проф. А. Соловјев и кустос Народне библиотеке Светозар Матић утврдила је да се ради о Призренском рукопису Душановог законика. Испоставило се да је овај рукопис приликом евакуације Београда 1915. г. запакован и запечаћен у лименој касети пренет у војну железничку композицију која је кренула за Крагујевац, где се тада налазила и Врховна команда. У току ратне пометње вагон са многим архивским документима је остављен на споредном колосеку. Вагон се касније запалио, а немачки официр фон Вилкенс је наредио војницима да спасавају документа из пламена. Из вагона је извучена и касета са Душановим закоником. Фон Вилкенс је спашене делове архиве предао војним властима, а рукопис му је остављен за успомену. То­ком целог рата фон Вилкенс је у свом војничком пртљагу носио Душанов законик. После рата се вратио на своје имање у делу Немачке који је припао Пољској и постао пољски држављанин. Много касније, нашавши се у новчаним неприликама, продавао је неке вредне ствари преостале из бољих времена, па је и рукопис Душановог законика понудио књижари Јозефа Бера у Франкфурту на Мајни и тако се за рукопис сазнало. После експертизе у немачком посланству рукопис је враћен југословенској држави у оној истој лименој касети у којој је евакуисан из Београда и у којој га је фон Вилкенс сачувао свих тих година. Предат је на чување Народном (тада Уметничком) музеју.

Д. Богдановић Призренски рукопис бележи у свом Инвентару ћирилских рукописа као рукопис из збирке старе Народне библиотеке.