Карејски типик Светога Саве / књигу приредио Димитрије Богдановић ; превод на француски Викторија Стегић . - Београд : Српска академија наука и уметности : Народна библиотека Србије ; Нови Сад : Матица српска, 1985 . - 1 футрола ([5] листова) ; 92 x 33 cm. - (Фототипска издања ; 8) У колофону и: Le Typikon de Carée de Saint Sava. - Упоредо старословенски текст и срп. превод. - Тираж 1.000. - Карејски типик Светог Саве / Димитрије Богдановић ; Le Typikon de Carée de Saint Sava / Dimitrije Bogdanović

Материјал за овај рукопис je је преузет из:

COBISS запис

Свети Сава је подигао своју испосницу у Кареји (Ораховици) одмах по оснивању Хиландара, српске лавре у Светој Гори. Хиландар је завршен 1198, када су му издате и две оснивачке хрисовуље, Алексија III Анђела из јуна 1198. и Стефана Немање-Светог Симеона крајем 1198. Нешто касније, 1199. или 1200, но у сваком случају одмах после смрти Светог Симеона, манастир је добио и свој устав, Хиландарски типик, који се у виду пергаментног кодекса чува и данас у хиландарској ризници. Карејска испосница је подигнута, према томе, 1199. Њен оснивачки или ктиторски документ је свитак, који је познат под називом Карејски типик, написан исте године. По некима, први или рани препис са оригинала, али по хиландарском предању и мишљењу других научника оригинал са својеручним потписом и печатом Светог Саве, свитак се чувао у Карејској испосници све до друге половине XIX века, када је пренет у Хиландар. То је један од најстаријих и најзнаменитијих српских докумената, споменик духовности, језика и књижевности српског народа.

Карејски типик се налази у архиву манастира Хиландара под сигнатуром АС 132/134. Писан је на свитку од пергамента, само на једној страни. Лист свитка је шпартан: редови ширине око 120 мм (осим при суженом врху, где су краћи) уоквирени су по двема упоредним усправним линијама са размаком 5 мм. Растојање између водоравних линија је 6 мм, слова су величине 2 мм (при врху чак и мања од 1 мм). Нема трагова убодима шила; линије су извлачене помоћу лењира.

Свитак се састоји од два слепљена листа, први је дуг 535, а други 205 мм; укупна дужина је 740 мм. Ширина није једнака: при дну је 170, при врху само 110 мм. Сужавање је упадљиво у горњем делу дужега листа и захвата до 33 реда текста. До овога је дошло накнадно, пошто је текст већ био исписан. Пергамент је танак, доста изгужван, местимично подеран, тако да у тексту има лакуна. У својој првој четвртини свитак је веома потамнео и текст се тешко чита. Због свега тога, он је залепљен на млађу пергаментну подлогу, која се састоји од три слепљена листа (односно шест полулистова) у укупној дужини до 800 мм, ширине око 180 мм при дну — 175 мм при врху. Листови подлоге су из некога грчког музичког рукописа.

О времену ове конзервације може се закључити и на основу старијих описа свитка, посебно његова печата. Печат од тамног, зеленкасто-мрког воска, неправилнога кружног облика са пречником 39 односно 43 мм, сада је причвршћен уз помоћ две уске траке пергамента, залепљене једна на другу а обе на само дно свитка, водоравно уз ивицу; горња, ужа и краћа трака провучена је кроз восак на леђима печата, која су ради тога морала бити делимично растопљена, траг тога поступка је видљив. На почетку је крстолико утиснут жиг са монограмом САВА, тако да свако поље (површине приближно 1 см² представља један крак крста. Печат је у време посете Нићифора Дучића Хиландару (1882) висио „на поветшаној свиленој узици". Данашње стање је први евидентирао Перо Поповић у раду објављеном 1927. године, што значи да је до конзервације Карејског типика, тј. до његовог лепљења на нову подлогу и прилепљивања печата, дошло између 1882. и 1927, највероватније у време када је Сава Хиландарац као хиландарски библиотекар (1894—1911) сређивао ризницу и архивске фондове манастира.

Печат је, по свој прилици, оригиналан. Тип и облик слова са карактеристичном лигатуром А и В могу се препознати и у неким другим натписима и потписима краја XII или ранога XIII века, на пример у студеничком натпису о „првом игуману" Дионисију, у ктиторском натпису Лада из 1218. у Витовници код Петровца на Млави или у сигнатури милешевског портрета Светог Саве. Питање датирања и аутентичности самога свитка, међутим, није коначно решено. Према Петру Ђорђићу, то није оригинал већ препис из прве половине XIII века. Владимир Ћоровић је био сличног мишљења: „вероватно ако не сам оригинал оно још за Савина времена учињени препис". Палеографска анализа Карејског типика на први поглед даје повода за сумњу, јер уставно писмо овог свитка има и таквих облика који се обично сматрају млађим, својственим развијеном уставу XIII века, на пример: петопотезно асиметрично ж, ниска омега, пречка у јату исписана по горњој линији. Сигурно је да ће се више сличности наћи у Урошевој Стонској повељи, око 1253, него у Хиландарској повељи Симеона Немање из 1198. године. Међутим, пажљивијим посматрањем чак и наведених „млађих" облика може се доћи до уверења да је у питању писмо са којим се из XII улази у XIII век. Треба га упоредити са Хиландарском повељом Стефана Првовенчаног из 1200, са Глигоријевим секцијама у Мирослављевом јеванђељу, око 1185, са Вукановим јеванђељем, око 1197—1199. године. Архаично је, на пример, слово ч (ракљасто са високом дршком, још увек са варијантама „чаше", симетрично у вертикалном пресеку). Поготову крупнија слова у потпису, истоветна са онима на печату, улазе у XIII век из ранијег периода.

Језик Карејског типика је старословенски, што одговара природи и садржају типика, за разлику од Немањине повеље, дипломатичког документа који је добрим делом написан народним српским језиком. Потпуно формирана српска редакција Карејског типика нема ни старословенизама ни русизама; јусови се не срећу чак ни у формалној или симболичној употреби. Правопис је рашки, својствен његовој старијој фази с краја XII и прве половине XIII века, са доследном прејотацијом (је, ја) после самогласника, али без ове после сугласника Извесни ретки трагови српског народног језика, препознаће се у лексици (потворено, прѣтворень), а потом у облицима завeзань, оузимати, оустворихь, ако, ннчесаре, никоієрe, ієре, гдѣре, попаче; у дијалектизму тьги, нарочито у архаичном инстр. једн. ж. а-основа с наставком -овь ум. -eю, -ою: над товь келиωвь, надь келиωвь тωвь одн. надь келиωвь товь (!), облику који је из штокавског говора нестао „већ негде око средине XIII века".

Постојаност предања у чувању овога важног документа као Савиног аутографа и оригинала не даје нам за право да то уверење одбацимо без веома крупних и егзактних доказа. Датирање пергаментних рукописа, међутим, почива на доста неодређеним и несигурним мерилима; многи пергаментни споменици данас се сматрају старијим него у ранијој литератури, јер се и у датирање уводе нови елементи.

У Хиландару се чувају и два каснија преписа Карејског типика: препис на пергаменту из XVI века у збирци српских повеља АС 135/134, и други, у збирци словенских рукописа под бр. 710 као свешчица од 10 листова без корица, у новоцрквенословенској верзији из прошлог века (према воденом знаку — око 1825). За питање аутентичности старога свитка није без значаја што препис XVI века, осим извесних малих поправки или грешака у тексту, нема већих измена; потпис је, штавише, пажљиво и верно преписан, скоро пресликан, па су чак пренете и лигатуре ДНИ, као и АВ, изобичајене пре XVI века. Потпис је са завршетком који је данас у оригиналу тешко читљив, што значи да се у XVI веку текст карејског свитка још дао читати без лакуна. Стога за реконструкцију текста Карејског типика и за питање о аутентичности свитка има велики значај година, писана у наставку 113. реда оригиналног свитка, али данас у њему уништена и позната по препису из XVI века: (6707, тј. 1199). Сведочи о томе и 114. ред на оригиналу, са годином ,,од Христа 1199"; тај ред је исписан не пре XVIII века, вероватније тек у прошлом столећу, када је, значи, првобитни текст са годином византијске ере на свитку још био читљив.

Још један препис из XVI века потврђује веродостојност текста у свитку: то је препис уклесан у камени надвратник Карејске испоснице. По њему се и сама испосница, поред других назива („посница", „исихастирија" или „молчалница") називала „типикарница". На тој плочи има године, али нема Савиног потписа.

У студији о скитским уставима Светог Саве, Лазар Мирковић је још 1934. године указао на место које Карејски типик има у историји православне монашке духовности, а посебно литургијског живота у Срба. Упоредо са учвршћивањем тзв. „општежитељне" организације монаштва у Хиландару (потом у Студеници) по узору на развијене обрасце Палестине, Цариграда и саме Свете Горе, Сава је посветио пуну пажњу тзв. „скитским", пустињачким или усамљеничким видови-ма монашког подвижништва. Ови су, пак, познати још из давних времена настанка и ширења монаштва у земљама Блиског Истока, пре свега у Египту, на Синају, у Палестини и Сирији. Између две крајности: чврстих заједница са строгом дисциплином („киновија") и потпуне испосничке усамљености („анахорезе") развио се облик умереног осамљивања двојице или тројице испосника који се удружују ради испуњавања строжих правила поста и молитве, обезбеђени од опасних духовних и психолошких крајности потпуне самоће. Први трагови овога „скитског" подвижништва распознају се већ у литератури патерика и житија светих IV—V века, а нарочито у Лествици чувеног синајског игумана, св. Јована Лествичника (VII век), спису који је у свом раном словенском преводу са грчког језика био познат Светом Сави, као и Савином брату Стефану Првовенчаном.

Битна претпоставка за статус Карејске ћелије, по Савином Типику („Уставцу" како га св. Сава још зове), јесте њена потпуна самосталност, како у односу на светогорског прота, тако и у односу на хиландарског игумана. У статусним одредбама овог документа треба запазити једностраност обавеза што их Хиландар као манастир има према овој Савиној аутономној ћелији. Истина, у Глави 42. Хиландарског типика, која је посвећена Карејској ћелији, укида се и та обавеза манастира Хиландара. Манастир је, само, и даље бирао карејске ћелиоте по одређеном поступку. Са литургичког становишта важне су одредбе о молитвено-богослужбеном правилу; ово се заснива на упрошћавању оног богослужења које се сматра „саборним", али опет у духу светогорске литургијске традиције. С друге стране, подвучена је улога псалтира, који се, поред интензивног читања на богослужењу по светогорској пракси, имао по Савином типику прочитати цео, до краја, за „дан и ноћ". Прописи о посту су строга варијанта светогорске праксе, узакоњене Типиком св. Атанасија Атонског (963).

Карејски типик у овом фототипском издању репродукован је у својој природној величини. Свитак до сада није био репродукован у целини: у Историји српске ћирилице П. Ђорђића, сл. 32, стр. 258, дат је само средњи део, од 50. до 92. реда, у црно-белој умањеној репродукцији; у монографији Хиландар, Београд 1980, 37 (репр. 13) објављена је колор-репродукција скоро у природној величини, али само завршног дела свитка, од 79. до 115. реда са потписом и печатом. Печат је више пута репродукован фотографским путем: Ст. Димитријевић, Грб Српске патријаршије, Богословље 4 (Београд 1929) 114—117; А. Дероко, Света Гора, Београд 1966, сл. 63; Свети Сава. Споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175—1975, Београд 1977, 249.

Транскрипција текста приређена је дипломатичким методом те су задржана сва надредна слова без спуштања у ред, а скраћенице нису разрешаване. Једини надредни знак у свитку, две тачке изнад неких самогласника, овде није писан.

Ради потпуности издања, приређивач је овом приликом начинио нов превод Типика на савремени српски језик, и томе додао најнужнија објашњења. Подробнија тумачења могу се наћи у наведеној расправи Лазара Мирковића.

Димитрије Богдановић